Колатерална штета „милосрдног анђела“



жүктеу 1.1 Mb.
бет1/9
Дата27.03.2018
өлшемі1.1 Mb.
  1   2   3   4   5   6   7   8   9



Микотоксини


Колатерална штета

МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА“






ЦЕНТАР ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА И РАЗВОЈ

Институт за одбрану и безбедност




Садржај:


Увод


Од биолошких фактори који доводе до кварења и шкодљивости хране, по учесталости појављивања, неповољним нутритивним, здравственим, репродуктивним поремећајима и економским штетама, најважнија је контаминација сапрофитским плеснима и њиховим секундарним токсичним метаболитима који су названи микотоксинима...

1. Микотоксикозе


Обољења узрокована токсинима плесни која се карактеришу тиме што су везана за храну, нису заразна ни контагиозна, не могу се лечити никаквим лековима и не изазивају стварање антитела.

Последњих година микотоксикозе су предмет бројних научних истраживања у свету и у нашој земљи. У исхрани микотоксикозе изазивају индиректне и директне поремећаје у репродукцији, што је од нарочитог значаја за демографска питања. Плесни су врло раширене у природи. Процењено је да постоји 50.000 врста плесни, од којих око 220 врста производе микотоксине. Преко 20 врста синтетишу два и више микотоксина истовремено...



2. Узроци настанка микотоксина


Током агресије НАТО пакта на Југославију 1999. године поред осталих убојних средстава коришћени су и пројектили на бази осиромашеног урана (ОУ)... Чињеница да су такви пројектили коришћени и да су неки њихови делови израђени од осиромашеног урана, нискорадиоактивног нуклеарног отпада, указује на могућност угрожавања становништва у непосредној близини рејона дејства и шире животне средине...

3. Последице деловања микотоксина


Процеси претварања нормалне у малигну ћелију веома су различити и сложени. Узроци малигне трансформације могу бити унутрашњи и спољашњи. Тумори настају канцерогенезом, претварањем нормалне ћелије у трансформисану ћелију путем заједничких механизама заснованих на променама у генима. То могу бити промене самих гена (мутација, транслокације, амплификације) или епигенетске промене (ненормална транскрипција и транслација гена).


4. Демографски показатељи погубног деловања микотоксикоза


Промене у саставу ваздуха, промене водног циклуса и промене особина површине тла, представљају покретаче различитих видова обољења која угрожавају читав живи свет. С друге стране, промене на локалном нивоу представљају непосредну опасност за становништво. Евидентно је да здравствени услови у великим градовима, нису задовољавајући и идентификовани су здравствени проблеми карактеристични баш за градске услове живота...  

Закључак

Објашњење појмова







Увод:
Микотосини представљају продукте паразитних и сапрофитних гљива. Уношењем ових токсина нарушава се здравље како људи тако и животиња. Они спадају у природне отрове који су присутни у нашем непосредном окружењу. До испољвања штетности ће доћи ако се гранична концентрација прекорачи.
Међутим, уколико уношење контаминиране хране буде учесталије, настају хронична тровања која су далеко опаснија од краткотрајних. Треба посебно истаћи да микотоксини имају изражену способност акумулације. Употребом речи "природни" оповргава се чињеница да све што је природно не мора увек бити и здраво.
Микотоксини се уносе путем хране и таложе се у јетри, бубрезима, слезини, мишићима и производима животињског порекла. Њима се приписују мутагене, канцерогене и тератогене промене које погубно делују на имунолошки систем. За разлику од осталих токсина одликују се веома постојаном структуром која им омогућава изразиту отпорност на високе температуре.
ТО ЗНАЧИ ДА СЕ НА ВИСОКИМ ТЕМПЕРАТУРАМА НЕ МОГУ УНИШТИТИ. Вероватно сте чули за материју ЛСД и знате њен утицај на човека. Међутим, вероватно нисте знали да је гљива Цлавицепс пурпуреа, поред тога што продукује микотоксине, одговорна и за појаву халуциногених материја које су људи свесно искористили за справљање ЛСД психоактивне супстанце. Сами процените које штете у организму може проузроковати ова психоактивна супстанца. Микотоксини се најчешће јављају на неправилно ускладиштеним производима:

  • житарице,

  • сточна храна,

  • воће,

  • суво воће,

  • месо,

  • млеко...

Поред ових намирница треба истаћи и КИКИРИКИ који ако је заражени и унешен у малој количини у организам у 100% случајева изазива карцином јетре. Надамо се да смo вам овим текстом бар у кратким цртама приближили опасности са којим се свакодневно сусрећемо, а нисмо ни свесни да многи здравствени проблеми могу почети штетним дејством микотоксина.




1. Микотоксикозе

Плесни су влакнасте гљивице које се могу наћи у сточној храни, како у кабастим тако и у концентрованим хранивима. Оне могу да доведу до обољења сисара, посебно код животиња са слабим имунитетом, узрокујући болести познате као микозе. Плесни, такође, производе једињења која се једним именом називају микотоксини, а имају штетне ефекте по људе и животиње које конзумирају заражену храну. Ови поремећаји су познати као микотоксикозе. Процењено је да је у целом свету око 25% усева годишње погођено микотоксинима. Испитивања сточне хране, у циљу испитивања садржаја микотоксина, показују да микотоксини јесу стални разлог за бригу.


Микотоксини сточну храну могу контаминирати док су биљке на пољу, у току жетве или током складиштења, прераде или храњења. Плесни су присутне у целој животној средини. Споре леже на плитком површинском слоју тла и на остацима биљака, те тако могу лако да заразе биљке у току раста. Болести биљака на пољу карактеришу губитак у приносу, губитак у квалитету и контаминација микотоксинима. Развој плесни и производња микотоксина обично се повезује са екстремним временским условима који су узрок оштећења биљака, лошим условима складиштења и услова храњења.
Опште је прихваћено да су плесни Аспергиллус, Фусариум и Пенициллиум најважније у производњи микотоксина штетних по сисаре. Најопаснији микотоксини су:

  • афлатоксин (углавном производи плесан Аспергиллус),

  • деоксиниваленол,

  • зеараленон,

  • токсин Т-2

  • фумонизин (производи плесан Фусариум)

  • охратоксин и

  • токсин ПР (прозводи плесан Пенициллиум).

Познато је још неколико других микотоксина који се повремено јављају и штетно утичу на сисаре. Постоје стотине различитих микотоксина који се разликују по својој хемијској структури и утицају. У природи је мало вероватно да ће се у сточној храни наћи само један микотоксин - увек се налази више њих у комбинацији.


Стварање афлатоксина (плесан Аспергиллус флавус) на кукурузу потпомажу врућина и суша које су везане за топлију климу. Плесни Фусариум најчешће погађају кукуруз, изазивају труљење класа и стабљике и проузрокују биљну шугу. Болести које узрокује плесан Фусариум на кукурузу чешће се повезују са топлим условима приликом формирања свиле, оштећењима од стране инсеката као и влажним условима у каснијим фазама развоја.
Код пшенице, велика влага током цветања и после цветања повезана је са учесталијом појавом микотоксина. Плесни Пенициллиум развијају се у влажним и хладним условима, док је некима потребно присуство мањих количина кисеоника.
Микотоксини могу повећати учесталост болести и смањити ефикасност сточарске производње. Микотоксини, такође, могу бити основни узрочници акутних здравствених проблема или проблема у производњи млечних стада, а доприносе и развоју хроничних проблема (велика учесталост болести, слаба репродукција и прозводња млека испод оптималног нивоа).
Четири основна начина деловања микотоксина су:

  1. смањују узимање хране,

  2. мењају нутритивну вредност хране, апсорпцију и метаболизам хранљивих материја,

  3. утичу на лучење ендокриних и егзокриних жлезда и

  4. слабе имунолошки систем.

Тешко постављање дијагнозе ограничава препознавање утицаја микотоксина у производњи. Симптоми су често неспецифични и резултат су низа утицаја, што отежава или онемогућава постављање дијагнозе. Тешко постављање дијагнозе резултат је и ограниченог истраживања, комбинације више микотоксина, неравномерне распрострањености, интеракција са другим факторима и због проблема узорковања и анализе.


Због тешкоћа у постављању дијагнозе, решење проблема микотоксина постаје процес елиминације и удруживања. Одређене чињенице могу бити од помоћи:

  1. Микотоксине треба сматрати могућим примарним фактором који доводи до губитака у производњи и чешћем обољевању животиња;

  2. Документовани клинички знаци код преживара или других врста могу се користити као смернице за оно што се посматра на фармама;

  3. Утицај на органе као и специфична оштећења ткива могу се користити као средство за одређивање могућих узрочника;

  4. Аутопсија може показати само иритацију црева, едем или општу упалу ткива;

  5. Због утицаја микотоксина на слабљење имунолошког система, могу се приметити атипичне болести или већа учесталост болести;

  6. Реакције на додате адсорбенсе у храну или разблаживање заражене хране могу помоћи у постављању дијагнозе;

  7. Треба вршити анализе хране али тачно узорковање је проблем.

Тако на пример, симптоми деловања микротоксина на млечна говеда разликују се зависно од токсина и њихове интеракције са другим стресорима. Најчешће су погођене краве које су под већим стресом. Симптоми могу бити неспецифични и широког опсега, а постоји само неколико симптома који се могу опазити:



  • смањена производња млека,

  • мања конзумација хране,

  • повратна дијареја (понекад са крвавим или тамним изметом),

  • накострешеност длаке,

  • поремећај репродукције који укључује нередовне еструсне циклусе,

  • мањи степен зачећа,

  • ембрионална смртност и појава еструса у току гравидитета.

Такође, уочава се и већа појава болести: дислоцирано сириште, кетоза, задржана плацента, метритис, маститис и масна јетра. Поред тога, краве слабо реагују на ветеринарску терапију.



Афлатоксин

Афлатоксин углавном ствара Аспергиллус флавус и може да зарази кукуруз, пшеницу, пиринач, семе памука и кикирики. Афлатоксин је карциноген и излучује се у млеку. Зато Министарство за храну и лекове у САД (ФДА) ограничава афлатоксин на максимално 20 ппб у храни крава у лактацији и 0,5 ппб у млеку. Опште правило је да ће концентрације афлатоксина у млеку износити отприлике 1,7% концентрације афлатоксина у сувој материји целог оброка. Дакле, краве које конзумирају храну која садржи 30 ппб афлатоксина даваће млеко са резидуама афлатоксина мало изнад нивоа од 0,5 ппб.. Производња и здравље млечних грла погођени су кад су нивои афлатоксина већи од 100 ппб, а та количина доводи до 3 пута веће количине афлатоксина у млеку од дозвољне. Гутхрие је показао да је репродуктивна ефикасност опала када су краве конзумирале 120 ппб афлатоксина, и да храна без микотоксина доводи до повећања количине млека за више од 25%.8



Деоксиниваленол или Вомитоксин
Деоксиниваленол је микотоксин који производи Фусариум и најчешће се јавља код житарица: кукуруз, пшеница, јечам и зоб. Понекад се зове вомитоксин зато што се прво повезивао са повраћањем код свиња. Испитивања на свињама су показала да је Деоксиниваленол (ДОН) микотоксин који се повезује са одбијањем хране, дијарејом, поремећајима у репродукцију и смртност. Подаци о утицају ДОН-а на млечна говеда показују везу између загађења хране и слабих производних резултата у млечном стаду не утврђујући узрок и последицу. Млечна стока која је конзумирала храну заражену углавном са 2,5 ппм ДОН-а реаговала је на укључивање глине као апсорбенса у исхрани, што је указало да ДОН може смањити производњу млека. Извештаји са терена доказују да ДОН утиче на слабе производне резултате млечних грла. Резултати једног истраживања у Канади, у коме је коришћено 18 крава прве лактације, а праћен средишњи део лактације (просечно 19,5 кг млека), показали су да краве које конзумирају храну заражену са ДОН-ом (4 до 5 ппм) дају 13% мање на маст коригованог млека од крава које су конзумирале здраву храну. Краткорочна испитивања показала су да ДОН има мало или нимало утицаја. Говеда и овце поднела су ДОН до 21 ппб без очигледног утицаја. Попут других микотоксина, чист ДОН додат храни није толико токсичан као ДОН у природно зараженој храни. Сматра се да је ово резултат интеракције више микотоксина у природно зараженој храни. Ови микотоксини могу имати такву интеракцију да узрокују симптоме који су другачији или тежи од очекиваних. На пример, сада је познато да фузаричка киселина реагује са ДОН-ом и узрокује повраћање, а то се раније приписивало само ДОН-у и довело је до коришћења тривијалног имена вомитоксин уместо ДОН. Верује се да ДОН служи као маркер, показујући да је храна била изложена деловањима која погодују развоју плесни и могућем настанку неколико микотоксина. Храна позитивна на ДОН може садржати друге микотоксине, стога би ниво ДОН-а од 300 до 500 ппб у храни могао значити проблематичну храну и важно упозорење.

Токсин Т-2
Токсин Т-2 је врло моћан микотоксин који производи Фусариум и који се среће у малом проценту узорака хране (<10%). Т-2 се повезује са смањеном конзумацијом хране, смањеном производњом, гастроентеритисом, унутрашњим крварењем, смањеном репродуктивношћу и већом смртношћу. Т-2 је токсичан за ткиво црева, лимфно ткиво, јетру, бубреге, слезину и коштану срж, а зна се да утиче на синтезу протеина и смањење имунитета. Мали је број података деловања на домаће животиње, али су ефекти на лабораторијским животињама били предмет већег броја истраживања. Смртност стоке се повезује са нивоима у храни већим од 500 ппб. Мада подаци за стоку нису довољни да се одреди ниво Т-2 који се може подносити, наша препорука је избегавати више од 100 ппб токсина Т-2 у укупној дневној исхрани.

Зеараленон

Зеараленон је микотоксин који производи Фусариум, хемијске структуре сличне естрогену и животиње могу на њега реаговати као на естроген. Зеараленон производи врста Фусариум-а која узрокује труљење класа и стабљика кукуруза, али производе га и друге врсте плесни Фусариум. Контролисана испитивања зеараленона са високим нивоима нису успела да понове степен токсичности који се повезује са храном зараженом зеараленоном из испитивања са поља. Једно контролисано испитивање са кравама које нису у лактацији, а храњене са храном која је садржала до 500 мг зеараленона (прорачунате концентрације у храни од око 25 ппм зеараленона) показало је да нема очигледних утицаја осим што су жута тела били мања код третираних крава. У једном сличном испитивању са јуницама које су добијале 250 мг зеараленона преко желатинских капсула (прорачунате концентрације у храни од око 25 ппм зеараленона), степен зачећа је смањен око 25%; други ефекти нису примећени. У неколико случајева зеараленон се повезије са реакцијама преживара на естроген укључујући повраћања. Симптоми укључују вагинитис, вагиналну секрецију, слабу репродуктивност и увећање млечне жлезде неоплођених јуница. У једном испитивању на терену, исхрана која је садржала око 750 ппб зеараленона и 500 ппб ДОН имала је као резултат слабу конзумацију, смањену производњу млека, дијареју, учестале инфекције репродуктивног система и неспособност за репродукцију. Истраживачи са Новог Зеланда су мерили зеараленон у крви и метаболите да би израчунали унос зеараленона. Млечна стада слабе плодности имала су веће нивое зеараленона у крви. Поједине краве, које су испитане палпацијом и установљено је да имају циклус, имале су ниже нивое зеараленона у крви од крава које нису имале циклус. Репродуктивни проблеми код млечне стоке везују се за концентрацију зеараленона у храни од око 400 ппб. Немогуће је утврдити подношљив ниво зеараленона за животиње због недовољне количине података. Као и ДОН, зеараленон може служити као маркер контаминираности хране. Количине зеараленона у храни веће од 200 до 300 ппб могу бити разлог за бригу.



Фумонизин

Фумонизин Б1 производи гљивица Ф. вертициллиоидес и први пут је изолован 1988. Узрочник је леукоенцефаломалација код коња, плућног едема код свиња и хепатоксичности код пацова. Карциноген је код пацова и мишева и сматра се узрочником рака једњака код људи. Фумонизини су по граðи слични сфингозину, компоненти сфинголипида. ФБ1 је мање токсичан за преживаре него за свиње, а доказана је његова токсичност за овце, козе, говеда и млечну стоку. Освеилер са сарадницима хранио је 18 младих јунаца са 15, 31 или 148 ппб фумонизина у једном краткорочном истраживању (31 дан). Код групе која је добијала највећу количину фуминозина, код две од шест, нађене су благе лезије јетре, а група је имала повишене ензиме који указују на оштећење јетре. Такође код ове групе, на крају периода, уочено је значајно смањење бластогенеза лимфоцита. Краве (расе Холштајн и Џерсеј) добијале су храну која је садржала 100 ппм фумонизина 7 дана пре почетка лактације и након 70 дана имале мању производњу млека (6 кг по крави дневно), што се углавном објашњавало мањим конзумирањем хране. Повећане концентрације ензима у серуму указивало су на благо обољење јетре. Због оптерећења да производи више, млечна грла могу бити осетљивија на фумонизин него товна. Сматра се да је пренос фумонизина из хране у млеко занемарљив. Испитивање кукуруза спроведено од стране Министарства за пољопривреду САД 1995. у Мисурију, Ајови и Илиноису открило је да 6,9% садржи више од 5 ппб фумонизина Б1. Фумонизин је такође превладавао у кукурузу средњег запада Америке влажне сезоне 1993. Посматрани кукуруз са овог локалитета је садржао око 10 пута већи садржај фумонизина у односу на кукуруз са осталих локалитета. Године 2001. Министарство за храну и лекове САД издало је приручник за фумонизин у људској и животињској исхрани. Препоручује се да производи за исхрану људи не садрже више од 2 до 4 ппб фумонизина. За млечна говеда, овај приручник препоручује да се заражени кукуруз или нуспроизводи кукуруза ограниче на максимално 50% укупног оброка, а да максимална концентрација фумонизина у кукурузу и кукурузним нуспроизводима буде 30 ппм за краве у лактацији и приплодне животиње, а највише 10 ппб за телад. С обзиром да се фумонизин повезује са смањеном конзумацијом хране, постоји брига да ниски нивои фумонизина у интеракцији са другим микотоксинима могу смањити производњу млека.



Остали микотоксини
Многи други микотоксини могу штетно утицати на преживаре, али се сматра да су ређи или мање моћни. Диацетоксисцирпенол, ХТ-2 и неосоланин могу се наћи заједно са токсином Т-2 и узроковати сличне симптоме. Охратоксин штетно утиче на животиње али се брзо деградира у бурагу и зато се сматра мање штетним - осим код телади. Треморгенси као што су фумигаклавин А и Б које производи Аспергиллус фумигатус се сматрају уобичајеним у силажи југоисточног дела САД, а доказано је да су токсични по животиње. Треморгени могу узроковати анорексију, дијареју и раздражљивост. Микотоксини као што су рубратоксин, цитринин, патулин, циклопиазонична киселина, стеригматоцистин и алкалоиди ражене снети могу такође бити важни.

Испитивање микотоксина
Технике анализе микотоксина све више напредују. Постоје лабораторије које испитују разне врсте микотоксина. Трошкови анализе су ограничавајући фактор, али могу бити безначајни у поређењу са економским губицима у производњи и нарушавању здравља које се повезују са присуством микотоксина. Новије имуно-технике смањиле су трошкове анализа. Узимање репрезентативних узорака хране је отежано превасходно зато што плесни могу да произведу велике количине микотоксина у појединим деловима и зато је ниво микотоксина веома различит унутар целе количине хране. Ниво микотоксина у хоризонталним силосима показује велике варијације у зависности од дела са кога се узоркује. Пошто се микотоксини могу формирати и у прикупљеном узорку, узорке треба чувати и брзо их испоручити у лабораторију. Узорци могу бити сушени, замрзнути или третирани инхибитором плесни пре отпремања. Концентрације микотоксина, које се сматрају прихватљивим и без последица, требало би да буду разумно ниске због неравномерне расподеле, несигурности приликом узорковања и анализе, могућих вишеструких извора у исхрани и фактора који међусобном реакцијом утичу на токсичност.

Превенција и лечење
Превенција формирања микотоксина је од суштинског значаја, пошто постоји мало начина да се потпуно превазиðу проблеми када су микотоксини присутни. Посипање зрна амонијаком може уништити неке микотоксине, али нема практичног метода којим би се извршила детоксикација контаминиране кабасте хране. Превенција микотоксина у силажи заснива се на самом начину спремања силаже који треба да спречи кварења превасходно брзим смањењем пХ вредности и елиминацијом кисеоника. Неки адитиви се користе у циљу смањења развоја плесни, а тиме и у формирању микотоксина. Амонијак, пропионска киселина, сорбична киселина, микробиолошки или ензимски адитиви су бар делимично ефикасни у спречавању развоја плесни у силажи. Величина силоса треба да одговара величини стада да би се обезбедило дневно уклањање силаже у оној мери која је бржа од кварења. Складишта хране треба редовно чистити. Треба обезбедити да се хранива складиште са прописаним садржајем влаге и добро очуване граðе. Житарице и другу суву храну (сено), треба складиштити са ниским садржајем влаге (<14%), испод кога се плесни тешко развијају, а онда водити рачуна да остану суви. Проветравање складишта са зрнастим хранивима је важно да би се смањило ширење влаге и храна очувала у добром стању. Очигледно је да плесниву храну треба избегавати, ако је то могуће. Ако доðе до неприхватљиво високих нивоа микотоксина, пожељно је разреðивање или уклањање заражене хране; меðутим, често је немогуће потпуно заменити нека хранива у оброку, посебно кабаста. У тим случајевима се препоручује повећање нивоа протеина, енергетске вредности и антиоксиданаса у оброку. Животиње изложене афлатоксину показују маргиналне реакције на веће количине протеина. У неким ситуацијама, уочава се позитиван одговор живине на витамине растворљиве у води или на одреðене минерале. Оброци са већом киселошћу додатно подстичу штетне ефекте микотоксина, зато се препоручују оброци са адекватном количином влакана и додатак пуфера. Добри резултати су примећени кад се апсорбенси глине (бентонити), сложени несварљиви угљени хидрати (глукоманани или мананолигосахариди и др.) додају храни зараженој микотоксинима код пацова, живине, свиња и говеда. Реакције млечних говеда на неке од ових производа охрабрују. Зна се да су неки од поменутих апсорбенаса безбедни адитиви сточној храни и препоручују се као додатак у исхрани крава.

Адитиви - помоћ при лечењу
Савет за пољопривреду и технологију (CAST) објавио је списак главних области истраживања, која укључују контролу хране ради откривања присуства и количина микотоксина; процену контролних метода за превенцију и лечење; развој отпорних биљака; побољшање узорковања и анализе; боље разумевање утицаја на животиње, посебно на слабљење имунолошког система; токсиколошка евалуација недавно откривених микотоксина и процена економских ефеката. Микотоксини су широко распрострањени у хранивима и постоје различите врсте микотоксина. Они утичу на млечна говеда на много начина, а можда је најважнији - слабљење имунолошког система које може довести до различитих проблема укључујући чешћу појаву појединих болести (маститис, метритис, задржавање плаценте, итд.).
Дијагностикивање микотоксикоза је тешко, али микотоксине треба сматрати могућим узрочником учесталих болести и губитка у производњи. Микотоксини могу узроковати акутну токсичност, али је већа вероватноћа да ће узроковати хроничне проблеме учесталих болести и смањену производњу млека. Контаминација млека афлатоксином може довести до огромних економских губитака. Правилни поступци са биљкама и хранивима су важни у циљу смањења контаминације микотоксинима. Доказано је да су одреðени адитиви у храни могу помоћи у лечењу и препорука је да се укључе у исхрану млечних говеда.

2. Узроци настанка микотоксина



  • у војном погледу, у оквиру побољшања противоклопних могућности оруђа, ова муниција мањег калибра, није довољно ефикасна против савремених оклопних средстава, а нарочито тенкова, јер јој је пробојност релативно мала и може уништити или онеспособити само лако оклопљена борбена и неборбена возила, док је код већих калибара пробојност једнака сличним поткалибарним пројектилима од других материјала;

  • у економском погледу, осиромашени уран је материјал који је јефтинији од легура на бази волфрама, титанијума и сл. јер постоји као ниско - радиоактивни нуклеарни отпад;

  • у еколошком погледу, употребом осиромашеног урана за израду муниције земља произвођач се на ефикасан начин решава свог радиоактивног отпада и на тај начин чува своју околину, а дуготрајно нарушава животну средину на месту примене;

  • у погледу психолошког притиска, ова мунција је веома ефикасна, јер је увек присутан страх од нуклеарног зрачења и веома је лако манипулисати јавним мњењем земље која је жртва.

Током агресије НАТО пакта на Југославију 1999. године поред осталих убојних средстава коришћени су и пројектили на бази осиромашеног урана (ОУ). Ови пројектили су развијени на бази поткалибарних пројектила, тј. поткалибарних пројектила са повећаном кинетичком енергијом зрна. Основни објекти по којима је испољено дејство овим пројектилима били су оклопна борбена возила, склоништа и други утврђени објекти. Ефикасност употребе пројектила са ОУ се мора посматрати са више аспеката и то:

Међутим, чињеница да су такви пројектили коришћени и да су неки њихови делови израђени од осиромашеног урана, нискорадиоактивног нуклеарног отпада, указује на могућност угрожавања становништва у непосредној близини рејона дејства и шире животне средине. Заштита од дејства пројектилима са ОУ се у ВЈ реализује заједно са другим, актуелним задацима у току борбених дејстава1.

Врста распада сваког значајног радионуклида у осиромашеном урану, као и средње емитоване енергије по распаду приказане су у табели 1.

Муниција чији су пројектили од осиромашеног урана намењена је за неутралисање и уништавање противничких оклопних борбених возила и склоништа. Израђује се у више различитих калибара. Битан део ове муниције је пројектил чије је језгро од легуре у којој је доминантно присуство осиромашеног урана. У табели 3. наведена је маса осиромашеног урана за поједине калибре оруђа.


Артиљеријска зрна калибара 105 мм са ОУ су развијена за тенковске топове код тенкова серије М60 и М1, а 120 мм за тенкове М1А1 и М1А2 Абрамс. За хаубице калибра 155 мм развијен је систем субмуниције са ознаком М86 ПДМ и АДАМ. Сваки од ових малих пројектила садржи 0,1 г ОУ.
Кашетна мунција калибра 155мм за артиљеријска оруђа садржи у свом контејнеру одређени број пројектила малог калибра или противпешадијских и противтенковских мина. Мала количина ОУ која се налази у тој субмуницији служи за стабилизацију путање лета субмуниције након отварања контејнера.
Од крстарећих пројектила се захтева велика прецизност погађања. Да би се то постигло потребно је да се обезбеди што боља стабилизација пројектила током лета. Литературни подаци сугеришу могућност коришћеwа ОУ као контратега, што је омогућено великом густином ОУ. Процена је да се у просеку користи око 20 кг ОУ по једној крстарећој ракети. Највероватније је, да се оваква конструкција користи код новијих типова крстарећих пројектила.

Поред муниције са пројектилима од ОУ намењених за наведено наоружање америчке производње, такође се, у многим другим борбеним окопним средствима користи муниција те врсте и то: CHARM 3 за тенк Challenger 2 (В.Британија), муниција 120 мм НАТО стандарда за тенк Leclerc (Француска), муниција 105 мм НАТО стандарда за тенк Леопард-1 и сва муниција 120 мм серије М829 за тенк Леопард-2 (СР Немачка), муниција 25 и 30 мм за топове Bushmaster II и Oerlikon – Buhrle у наоружању ОТ Warrior (В.Британија) као и муниција 125 мм АПФСДС-Т БМ-42М за тенкове Т-72 и Т-80 (Русија), за тенкове Т-72 (Пољска, Чешка) и Тyпе 85 и Тyпе 90 (Кина), док кинески тенк Тyпе 59 са топом калибра 105 мм може користити и муницију УС М735 АПФСДС.


У рејону дејства могућа је инхалација аеросола и дуго након самог дејства, нарочито при санирању последица. Разлог је ресуспензија аеросола изазвана ветром или кретањем људи и возила. Еквивалантне дозе у овим случајевима су знатно мање и тешко могу прећи десети део микросиверта.


Уколико пројектил погоди у меку подлогу (земљу), мали проценат ОУ ће прећи у фазу нерастворљивих аеросола. Метални уран ће се наћи у земљишту до дубине од око 1м, па је могућа интеракција са водом из подземних и површинских токова. Ова могућност загађења животне средине мора бити проучена за сваку локацију посебно.


Достарыңызбен бөлісу:
  1   2   3   4   5   6   7   8   9


©kzref.org 2017
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет