Шифра: ''Риђокоса''



жүктеу 63.34 Kb.
Дата18.02.2019
өлшемі63.34 Kb.

Шта би Вук данас рекао?
Шифра: ''Риђокоса''
Одувек сам био радознао. Радозналост ме је водила по ливадама и улицама Тршића од најранијих дана, радозналост ме је водила и по Србији и Европи. Увек сам желео да сазнам више, да откријем и забележим за будућа покољења. Желео сам да упознам свој народ, расут по Балкану попут звезда на небу. Нисам знао бољи начин за то од упознавања језика и књижевности тог истог народа. Људи говоре и певају да би изразили своја осећања и размишљања, а шта је друго човек ако не његове мисли?

Одувек сам био неуморан. Ни повређена нога ме није могла зауставити. Али нема човека који је отпоран на зуб времена. Коса је почела да ми седи, очи да губе сјај, прсти да дрхте када је ваљало да забележе неку реч. Нисам могао да се помирим са судбином која чека свакога – старост, а затим и смрт. Био сам гневан што су ме небеса осудила да никада не завршим све што сам желео. А желео сам много тога... Нисам поносан на оно што је уследило. Под окриљем ноћи, потражио сам девојку која је бабичила на мом рођењу. Имала је светле, продорне очи и косу црну попут гаврана. У Тршићу је никада нису ословљавали именом, већ су је сви знали, једноставно, као"вештица". Вештица или не, моји родитељи, Бог да им душу прости, били су очајни. Деца су им умирала једно за другим. Када је дошао ред на мене, били су приморани да затраже њену помоћ. Нико не зна шта је тачно урадила, али ја сам преживео. Нисам је видео преко седамдесет година, али ме је те вечери мешавина вечне радозналости и страха од смрти нагнала да дођем код ње. У оронулој колиби сам пронашао погурену старицу. И даље је имала продорне очи боје нане.На вратима ме је дочекала са безубим осмехом и ословила ме именом, па ме је увела унутра.

Осећао сам се веома будаласто изговарајући "Желим да учиниш да живим дуже".

Осмотрила ме је од главе до пете и рекла: "Могу то да урадим, али неће да буде јефтино."

Пружих јој нешто новца, а она га похлепно зграби и стави на сто.

"Лези", рече ми и поведе ме ка трошном кревету. "Лези и затвори очи."

Учинио сам као што ми је рекла и чим сам затворио очи, положила је изборану руку на моје чело и почела да мрмља нешто што је звучало као песма. Затим сам утонуо у сан.
Пробудило ме је оштро боцкање у ребра.

"Устај, бре, са те клупе, морам ово да почистим", чуо сам храпави глас.

Отворио сам очи и угледао човека средњих година у јарко наранџастом прслуку који је за собом вукао метлу и зелену канту са точкићима.Усправио сам се и видео да се налазим у парку.

Човек ме је намрштено погледао и питао: "Па, Филипе Вишњићу, хоћеш ли устајати или не?" Устао сам, пружио му руку и рекао: "Господине, изгледа да сте ме помешали са Филипом. Ја сам Вук Стефановић Караџић, драго ми је што сам вас упознао."

"Да, а ја сам Јосип Броз Тито", фркну човек и настави да брише око клупе.

Спустих руку коју сам му пружио и уљудно одговорих: "Драго ми је што сам вас упознао, господине Тито!"

Док сам одлазио, чуо сам га како мрмља "будала". Чудан неки човек, веома непристојан. Док сам се удаљавао, размишљао сам шта се то догодило. И даље сам био обучен у исту одећу коју сам носио када сам дошао код вештице и нога ме је и даље болела. Видео сам једну фонтану, онакву какве сам виђао у Бечу и Берлину. Пришао сам јој, а одраз који сам видео у води је био исти као и увек. Преварила ме је!, бесно сам размишљао. Тако ми и треба, обраћам се вештици. Осећао сам се исто, исти бол у нози, иста седа коса и боре. Наставио сам да ходам парком, када сам срео једну девојку плаве косе. Имала је исте продорне очи као вештица из Тршића.

"Да ли је мудро да напуштате кућу тако одевени, госпођице?", резервисано сам јој се обратио. Носила је мајицу јарко плаве боје и панталонице које нису допирале ни до колена. Панталонице су биле од истог, мени непознатог материјала као оне које је носио онај Тито. А тек ципеле! Биле су од некаквог платна, нимало погодне ни за рад на њиви, ни за шетње по променади. Где ли ме је то послала она вештица?

Девојка се насмејала на моје речи и одговорила: "Гле ко ми каже! Зашто си ти обучен као из деветнаестог века? Ти си члан неког позоришта или један од оних гуслара који просе у парку, зар не?"

"Обучен сам као из деветнаестог века зато што сада и јесте деветнаести век. Тачније, хиљаду осамсто шездесет и четврта година после Христа", смирено сам одговорио.

"Не знам колико си ти синоћ попио, декице, али поприлично сам сигурна да је сада две хиљаде четрнаеста", одговори она, па се закикота. Погледао сам је збуњено, што је и приметила, па ме је повукла за руку и извела из парка. Нашао сам се усред камене џунгле, окружен кућама већим од свих зграда које сам до сад видео. На путевима су се кретале металне кочије, а људи који су пролазили поред нас су сви били обучени као Тито и ова девојка – потпуно другачије од свега што сам досад видео, у одећу живих боја и необичних материјала. Осетио сам како су ми ноге заклецале. Две хиљаде четрнаеста! Вештица ме је пребацила сто педесет година у будућност! Пришао сам најближој металној клупи и сео. Девојка ме је забринуто посматрала.

Дрхтавим гласом сам је питао: "Где сам ја то тачно?"

Она је села поред мене и смирено одговорила: "Београд, Србија, две хиљаде четрнаеста година."

Успаничено сам је погледао и грозничаво промрмљао: "Али ја сам стварно Вук Стефановић Караџић. Рођен сам у Тршићу, школовао се у Троноши, објављивао књиге..."

Видео сам како се премишља. Сада знам колико лудо мора да сам јој деловао у том тренутку. Дубоко је удахнула, па ме осмотрила од главе до пете. Још увек сам дрхтао.

"У реду. Претпостављам да бих данас могла да прескочим предавање. Ако га ово не надокнађује...", рекла је, више за себе. Затим се обратила мени: "У реду, ти и ја идемо до кафића, где ћеш ми све испричати. Не могу да верујем да ово радим, али хајде. Повероваћу ти да си Вук Караџић."

"А зашто ми не би поверовала?"

"Зато што у свим уџбеницима пише да је он умро пре сто педесет година."

Након тога ме је одвела у један ресторан. Док смо пијуцкали бљутаву, воденкасту кафу, објашњавао сам јој како сам се затекао у Београду у њеном времену. Неверица јој је била исписана на лицу, али мислим да ми је поверовала оног тренутка када јој је телефон запиштао, а ја сам га у тренутку панике бацио на под. Позвала је другарицу и питала је да ли могу да останем у једном стану који је тренутно био празан. Одвела ме је тамо и рекла да мора да иде на факултет. Оставила ме је са неколико књига из историје и неколико из књижевности. Можете замислити моје изненађење када сам открио да ме сто педесет година након моје наводне смрти Србија и даље памти, и то као реформатора језика и сакупљача народних умотворина. У данима који су уследили, Мина (тако се звала девојка из парка) ме је постепено уводила у свет двадесет првог века. И даље не могу да разумем како функционише сва ова модерна технологија, аутомобили ме плаше, многе ствари које су њој потпуно нормалне су за мене страшне и непристојне. После неког времена, почео сам полако да се привикавам. Не обраћам пажњу на звук који се чује са њеног лаптопа када јој стигне и-мејл. Не трзам се када упали светло једним кликом прекидача. Не приговарам када јој сврати момак који носи одећу попут бескућника и не скида шешир чудног облика када уђе у стан. Више и не питам шта је нешто што ми је непознато јер осећам да нећу доживети следећи месец.

Мина је студент књижевности. Са пуно пажње слуша како причам о својим књигама, путовањима и искуствима.Једног дана ми доноси мали сиви правоугаоник и притиска неке дугмиће. На њему се појављују речи, као исписане невидљивом руком.

"То је електронски читач, Кајндл. На њему се може сместити до три хиљаде књига.", показује ми поносно. Притискам стрелицу и на екрану прву замењује друга страница.

"Ово је генијално! Три хиљаде књига у маленом апарату!", узвикујем узбуђено. Како је у овом времену лако доћи до књига и знања... Ово ми испуњава срце надом да се, ипак, нисам узалуд трудио, да сам нешто променио, да сам био покретач једне велике промене у култури свог народа.

Желео сам да свако дете има прилику да учи. Знам да мој задатак још увек није испуњен до краја, али је ситуација у двадесет првом веку огроман помак у односу на моје време.
Ипак, постоје многе ствари у овом времену које ми се не свиђају. Не свиђа ми се што покушавају да расцепкају српску земљу. Не свиђа ми се што, и поред тога што је образовање свима доступно, млади не цене књигу и слово. Боли ме што свуда око себе видим латиницу и разне енглеске речи, када сам се ја борио да језик овог народа постане књижевни језик и када сам створио азбуку која би олакшала учење народу. Жалим се Мини што ћирилица нестаје, а она ме охрабрује и говори да ћирилица никада неће потпуно нестати, јер је један од највећих симбола српства.

Она ми прича о мени у двадесет првом веку. Говори ми да, чим првачићи почну да уче слова у школама, уз азбуку уче и о мени, њеном творцу. Говори ми да сваки Србин зна ко је Вук Стефановић Караџић. Говори ми да сам ја био један од првих корака које је ова земља начинила ка култури и образовању. Води ме до школе која носи моје име и мудро се претвара да не види сузе које квасе лице старца док гледам децу како трчкарају по дворишту. Показује ми библиотеке, које сада има сваки град. Показује ми књижаре, факултете, музеје. Смеје се када исправљам историјске неправилности у књигама написаним о мени. Подсећа ме на њену имењакињу из деветнаестог века.


Више не мислим да ме је вештица преварила. Тражио сам од ње да ми продужи живот, а она ми је подарила нешто боље. Нога ме и даље боли, коса ми је седа, а поглед мутан. Осећам да нећу живети још дуго. Али више нема оног страха од смрти. Шта више да пожели човек кога и даље памте, сто педесет година од његовог времена? Видим себе у уџбеницима, књигама и у телевизијским емисијама. Видим своје слике на зидовима учионица и децу у школама како читају књиге написане мојом азбуком. Свако зна моје име и шта сам урадио, како сам допринео култури и књижевности. Ја сам неко ко ће увек бити запамћен, док има људи у овој земљи.

Ја сам бесмртан.
Каталог: uploads
uploads -> Английские слова и выражения в оригинальном написании a horse! a horse! MY KINGDOM FOR a horse! англ букв. «Коня! Коня! Мое царство за коня!»
uploads -> Викторина по пьесе В. Шекспира «Гамлет, принц Датский»
uploads -> Қазақстан Республикасы Қорғаныс министрінің 2016 жылғы 22 қаңтардағы №35 бұйрығымен бекітілген тиісті деңгейдегі білім беру бағдарламаларын іске асыратын Қазақстан
uploads -> 2018 жылға арналған Жарқайың ауданы бойынша айтақты және естелік күнтізбесі 24 маусым
uploads -> Ақмола оато үшін есікті қайта сатып алуды жүзеге асыру туралы хабарландыру 2016 жылғы 11 қазан Астана қ. Тапсырыс берушінің атауы мен пошталық мекенжайы «Ұлттық ақпараттық технологиялар»
uploads -> «Қостанай қаласы әкімдігінің білім бөлімі»


Достарыңызбен бөлісу:


©kzref.org 2019
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет